Lokalno nasleđe / Faro konvencija

Konvencija o vrednostima kulturnog nasleđa za društvo, takođe poznata i kao ”Faro konvencija” (2005), je normativna alatka razvijena, odobrena i implementirana od strane Saveta Evrope (CoE). Bazirana na ljudskim pravima i demokratskim principima, Faro konvencija pomera granice strogog definisanja kulturnog nasleđa. Konvencija ističe šire razumevanje pojma nasleđa, evropskog nasleđa i nasleđa koje je zajednica uključila u svakodnevni život, koristeći pojmove i definicije kao što sledi:

1. “kulturno nasleđe je skup ”resursa” koje je zajednica nasledila iz prošlosti a koje ljudi prepoznaju, nezavisno od vlasništva, kao odraz i izraz njihovih vrednosti, verovanja, znanja i tradicija koje su u neprestanom razvoju. Pojam uključuje sve aspekte okruženja koji su vremenom proistekli iz interakcije ljudi i prostora; […]” (član 2 (a));
2. ”zajednica nasleđa se sastoji od ljudi koji vrednuju posebne aspekte kulturnog nasleđa koje oni žele da održe i prenesu budućim generacijama unutar okvira javnog delanja” (član 2 (b));
3. ”zajedničko evropsko nasleđe se sastoji od “[…] svih oblika kulturnog nasleđa u Evropi koje zajedno čine deljeni izvor sećanja, razumevanja, identiteta, povezivanja i kreativnosti, […]” (član 3 (a)).

Ove definicije nasleđa se mogu suprotstaviti ostalim međunarodnim definicijama, posebno UNESCO konvencijama (1972, 2003) i biti upoređene, kao što sledi:

Tabela 1: Upoređivanje konvencija - autori: I. Brianzo i J. Žiro (2014).

Prilikom raspravljanja o nasleđu, Savet Evrope se zalaže za logiku konsenzusa, u smislu da lokalni akteri zajedničkim snagama moraju kolektivno da uključe proces prepoznavanja u vezi sa nasleđem koje bi trebalo sačuvati. Potom, u odnosu na Faro principe lokalna zajednica donosi odluku. S toga, nema kriterijuma koji definišu vrednost nasleđa, kao što to čine standardi UNESCO-a, već je reč o kolektivnom konsenzusu kojim se daje odgovor na pitanje šta definiše nasleđe jednog društva i zajednice.

Ova vrsta donošenja odluke kroz prepoznavanje od strane lokalne zajednice je u skladu sa prirodom kulturnih ruta. Zaista, još od 1987. godine, tačnije od samog početka rada kulturnih ruta Saveta Evrope, cilj je na prezentovanju različitog evropskog nasleđa kao važnog nasleđa koji bi trebalo da ima smisla za svakog građanina Evrope.

Reference i citati:

Conseil de l’Europe (2005).
Framework Convention on the Value of Cultural Heritage for Society.

Conseil de l’Europe (1950).
Convention européenne des droits de l’homme.

Brianso, I. (2016).
La Convention de Faro en perspective : analyse éthique du patrimoine culturel pour la société au Kosovo. Alterstice, 5 (2), pp. 21‐32.

Brianso, I. et Girault, Y..
« Innovations et enjeux éthiques des politiques environnementales et patrimoniales : l’UNESCO et le conseil de l’Europe », Éthique publique [En ligne], vol. 16, n° 1 | 2014, mis en ligne le 15 août 2014, consulté le 08 octobre 2018. URL : http://journals.openedition.org/ethiquepublique/1357 ; DOI : 10.4000/ethiquepublique.1357

Liévaux, P. (2009).
« La Convention de Faro, un outil original pour la construction et la gestion du patrimoine de l’Europe. » In : R. Palmer (dir.), Le patrimoine et au-delà (p. 49). Strasbourg: Conseil de l’Europe.

Zagato, L. (2013)
« The Notion of “Heritage Community” in the Council of Europe’s Faro Convention. Its Impact on the European Legal Framework » In: N. Adell, R. Bendix and C. Bortolotto (dir.), Between Imagined Communities of Practice. Göttingen University Press, Germany, pp. 141-168.